Ауторски текст амбасадорке Александре Ђуровић за лист "Мађар немзет" поводом 30. годишњице страдања Срба у злочиначкој војној операцији "Олуја"

У то време, Отоманско царство, под султаном Мехмедом II, тек након освајања Цариграда, настојало је да продре дубље у Европу. Београд је стајао као кључна тврђава која чува срце континента. Али управо су овде храброст и јединство преокренули ситуацију. Предвођена импозантним мађарским генералом Јаношем Хуњадијем, разнолика војска војника, сељака и добровољаца супротставила се огромној војсци. Против силе која их је далеко бројчано надмашила, борили су се не само за град, већ и за судбину саме Европе. Хришћанска Европа са великим ишчекивањем, уз задржан дах, чекала је исход битке. Када су нападачи одступили, и када је победа извојевана, по налогу Папе Калиста III огласисла су се подневна звона у читавој Европи. Ова традиција је задржана до данашњих дана.

Обележавање овог датума навело ме је на размишљање о потоњој историји Европе, која је, на жалост, углавном била обележена међусобним сукобима и поделама, а услед тога и великим разарањима, прекрајањима граница, гашењу огњишта и губитком људских живота. Да ли је можда, те 1456. године Европа по последњи пут била истински уједињена?

На размишљање ме је навело не само обележавање овог важног датума, већ и тренутна ситуација на нашем континенту: рат који бесни између Украјине и Русије и немогућност да сачувамо мир.

Oвих дана обележава се још један датум, веома важан за народ коме припадам – 30. година од „Операције Олуја“. У периоду од 4. до 9. августа 1995. године хрватска војска и полиција спровеле су војну акцију на подручјима у Хрватској где је живело српско становништво.  

Током „Олује“ протерано је више од 250 хиљада Срба из Хрватске, а 1.852 је погинуло или нестало. Међународни суд правде је у пресуди 2015. године „Олују” оквалификовао као етничко чишћење, али не и као геноцид иако светски експерти за ту област тврде да је та операција имала све карактеристике геноцида. 

Западне владе сматрале су операцију „неопходним кораком ка окончању ширег сукоба на Балкану“. Операција Олуја се у Хрватској слави као национални тријумф и обележава се сваке године 5. августа као Дан победе и домовинске захвалности. У Србији и међу расељеним Србима операција се памти као трагичан догађај који је довео до масовног расељавања и патње.

Олуја није била само војна акција у којој је готово читав један народ протеран са својих огњишта. Срби су тако од конститутивног народа постали национална мањина. На жалост, у олуји су нестала сва индивидуална и колективна права српске националне мањине и ти ветрови дувају све до данашњих дана. Данас се у хрватској забрањује ћирилично писмо, па се чак протерује са надгробних споменика.

Европа је пре 30 година остала нема, не подигавши глас против етничког чишћења читавог једног народа. Једнако исто као и када се у Загребу, престоници земље чланице ЕУ, прошлог месеца, пред пола милиона посетилаца концерта хрватског певача Марка Перковића Томпсона величају ужасни злочини Независне државе Хрватске у периоду Другог светског рата, када је у нацистичким логорима побијено 800 хиљада Срба, Јевреја и Рома.

На жалост, није и неће бити последњи пут када ће Европа остати нема јер је у Европи тренутно на сцени ревизионизам и свеопште залагање за рат. Европска унија је настала као мировни пројекат, а данас се предоминатно чују залагања за милитаризацију. Ретки су они храбри који у данашње време могу и смеју да се залажу за мир. За државе чланице ЕУ, попут Мађарске, које настоје да се супроставе глобалистичким тековинама и сачувају суверенитет, заштите сопствене границе и сачувају основне породичне вредности, данашња Европа представља огромни изазов. Али у каквом су онда положају народи и земље, на тлу Европе, које теже да постану и формално део Европске уније?

Као жена и мајка на првом месту, а потом као дипломата веома сам забринута због данашње ситуације у Европи. Када мир није универзална вредност, када се угрожавају колективна права националних мањина, када се брани језик и писмо народима, када жртве злочина не добијају правду – питам се quo vadis Европо!