Autorski tekst ambasadorke Aleksandre Đurović za list "Mađar nemzet" povodom 30. godišnjice stradanja Srba u zločinačkoj vojnoj operaciji "Oluja"

U to vreme, Otomansko carstvo, pod sultanom Mehmedom II, tek nakon osvajanja Carigrada, nastojalo je da prodre dublje u Evropu. Beograd je stajao kao ključna tvrđava koja čuva srce kontinenta. Ali upravo su ovde hrabrost i jedinstvo preokrenuli situaciju. Predvođena impozantnim mađarskim generalom Janošem Hunjadijem, raznolika vojska vojnika, seljaka i dobrovoljaca suprotstavila se ogromnoj vojsci. Protiv sile koja ih je daleko brojčano nadmašila, borili su se ne samo za grad, već i za sudbinu same Evrope. Hrišćanska Evropa sa velikim iščekivanjem, uz zadržan dah, čekala je ishod bitke. Kada su napadači odstupili, i kada je pobeda izvojevana, po nalogu Pape Kalista III oglasisla su se podnevna zvona u čitavoj Evropi. Ova tradicija je zadržana do današnjih dana.

Obeležavanje ovog datuma navelo me je na razmišljanje o potonjoj istoriji Evrope, koja je, na žalost, uglavnom bila obeležena međusobnim sukobima i podelama, a usled toga i velikim razaranjima, prekrajanjima granica, gašenju ognjišta i gubitkom ljudskih života. Da li je možda, te 1456. godine Evropa po poslednji put bila istinski ujedinjena?

Na razmišljanje me je navelo ne samo obeležavanje ovog važnog datuma, već i trenutna situacija na našem kontinentu: rat koji besni između Ukrajine i Rusije i nemogućnost da sačuvamo mir.

Ovih dana obeležava se još jedan datum, veoma važan za narod kome pripadam – 30. godina od „Operacije Oluja“. U periodu od 4. do 9. avgusta 1995. godine hrvatska vojska i policija sprovele su vojnu akciju na područjima u Hrvatskoj gde je živelo srpsko stanovništvo.  

Tokom „Oluje“ proterano je više od 250 hiljada Srba iz Hrvatske, a 1.852 je poginulo ili nestalo. Međunarodni sud pravde je u presudi 2015. godine „Oluju” okvalifikovao kao etničko čišćenje, ali ne i kao genocid iako svetski eksperti za tu oblast tvrde da je ta operacija imala sve karakteristike genocida. 

Zapadne vlade smatrale su operaciju „neophodnim korakom ka okončanju šireg sukoba na Balkanu“. Operacija Oluja se u Hrvatskoj slavi kao nacionalni trijumf i obeležava se svake godine 5. avgusta kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti. U Srbiji i među raseljenim Srbima operacija se pamti kao tragičan događaj koji je doveo do masovnog raseljavanja i patnje.

Oluja nije bila samo vojna akcija u kojoj je gotovo čitav jedan narod proteran sa svojih ognjišta. Srbi su tako od konstitutivnog naroda postali nacionalna manjina. Na žalost, u oluji su nestala sva individualna i kolektivna prava srpske nacionalne manjine i ti vetrovi duvaju sve do današnjih dana. Danas se u hrvatskoj zabranjuje ćirilično pismo, pa se čak proteruje sa nadgrobnih spomenika.

Evropa je pre 30 godina ostala nema, ne podigavši glas protiv etničkog čišćenja čitavog jednog naroda. Jednako isto kao i kada se u Zagrebu, prestonici zemlje članice EU, prošlog meseca, pred pola miliona posetilaca koncerta hrvatskog pevača Marka Perkovića Tompsona veličaju užasni zločini Nezavisne države Hrvatske u periodu Drugog svetskog rata, kada je u nacističkim logorima pobijeno 800 hiljada Srba, Jevreja i Roma.

Na žalost, nije i neće biti poslednji put kada će Evropa ostati nema jer je u Evropi trenutno na sceni revizionizam i sveopšte zalaganje za rat. Evropska unija je nastala kao mirovni projekat, a danas se predominatno čuju zalaganja za militarizaciju. Retki su oni hrabri koji u današnje vreme mogu i smeju da se zalažu za mir. Za države članice EU, poput Mađarske, koje nastoje da se suprostave globalističkim tekovinama i sačuvaju suverenitet, zaštite sopstvene granice i sačuvaju osnovne porodične vrednosti, današnja Evropa predstavlja ogromni izazov. Ali u kakvom su onda položaju narodi i zemlje, na tlu Evrope, koje teže da postanu i formalno deo Evropske unije?

Kao žena i majka na prvom mestu, a potom kao diplomata veoma sam zabrinuta zbog današnje situacije u Evropi. Kada mir nije univerzalna vrednost, kada se ugrožavaju kolektivna prava nacionalnih manjina, kada se brani jezik i pismo narodima, kada žrtve zločina ne dobijaju pravdu – pitam se quo vadis Evropo!