Poštovani predsedniče Saveta bezbednosti,
Uvaženi članovi Saveta bezbednosti,
Poštovana specijalna predstavnice,
Čast mi da se ponovo obraćam ovom uvaženom telu Ujedinjenih nacija i da danas razmatramo novi izveštaj generalnog sekretara o radu misije UN na teritoriji naše južne pokrajine, na Kosovu i Metohiji.
Želim da zahvalim generalnom sekretaru i specijalnoj predstavnici generalnog sekretara i šefu UNMIK-a na podnošenju izveštaja. Prepoznajemo napore koje gđa Zijade ulaže u obavljanju ove veoma odgovorne funkcije, naročito imajući u vidu neophodnost sveobuhvatnog sagledavanja i kompleksnost situacije na terenu.
I ovom prilikom želim da naglasim da Republika Srbija visoko uvažava aktivnosti UNMIK na Kosovu i Metohiji, formirane Rezolucijom SB UN 1244. Zalažemo se za njeno kontinuirano delovanje u neizmenjenom i nesmanjenom obimu i kapacitetu, a posebno imajući u vidu da Misija još uvek nije ispunila osnovni cilj svog mandata - miran i normalan život svih građana naše južne Pokrajine.
Dame i gospodo,
Nažalost, moram da konstatujem da poslednji meseci nisu doneli više stabilnosti na Kosovu i Metohiji i da situacija u Pokrajini nije baš onakva kakva je predstavljena u izveštaju. Jednostranim potezima rukovodstvo u Prištini nastavlja da svesno i sistematično produbljuje etničke razlike izazivajući diskriminaciju i nipodaštavanja nealbanskog stanovništva. Prema našim saznanjima od početka ove godine zabeleženo je 105 etnički motivisanih napada. Pored toga, Priština aktivno radi na postavljanju administrativnih i birokratskih prepreka, preduzimanjem poteza i mera koji nisu usaglašeni u dijalogu dve strane, kao osnovnom mehanizmu za pregovore i postizanje rešenja između Beograda i Prištine. Njihov odnos i postavljanje je u tom smislu višestruko problematično. Svojim neodgovornim ponašanjem, privremene institucije samouprave svesno sabotiraju napore ne samo Beograda, već i EU i drugih involviranih strana u međunarodnoj zajednici, sa očiglednom namerom sprovođenja dva cilja – prvi je izbegavanje sprovođenja preuzetih obaveza. Drugi, krajnji i daleko alarmantniji cilj je zastrašivanje, marginalizacija i progon Srba.
I dalje se, kao i godinama unazad, Srbi na različite načine zastrašuju, podstiču na napuštanje svojih domova, sela i gradova u kojima su rođeni i žive, a oni raseljeni obeshrabruju da se vrate tamo gde su rođeni i započeli svoje živote. Privremene institucije planski rade na tome da uklone i izbrišu što je više moguće onog kulturnog i nacionalnog diverziteta koji još opstaje. Istovremeno, Priština svesno potpiruje međuetničke tenzije koristeći sve dostupne metode. Tako je, prilikom hapšenja Nikole Nedeljkovića zbog navodnog „izazivanja etničke mržnje i netrpeljivosti“, a zapravo prisustvovanja proslavi obeležavanja Vidovdana, Nikola osuđen na punih osam meseci bez ijednog materijalnog dokaza. Sa druge strane, podsećam da ni do danas nema nijednog pravosnažno osuđenog izvršioca za više od 1.000 Srba stradalih samo od 1999. godine. Zbog ovakvog, planskog zastrašivanja etnički su očišćeni gotovo svi gradovi i sela na Kosovu i Metohiji, a predstavnici Prištine svojim delovanjem nastavljaju da ignorišu patnje, dosipajući so na rane Srbima koji su morali da napuste svoja vekovna ognjišta, a podvlačim, u pitanju je preko 200 hiljada ljudi. Takav odnos traje već 23 godine i ne menja se, što je u potpunoj suprotnosti sa demokratskim vrednostima i principima koje PIS često u svojim izjavama afirmišu. Prištinske delegacije u svim dosadašnjim izlaganjima pred ovim uvaženim telom naglašavaju šta je nekada bilo, bolno izostavljajući kako danas žive nealbanci na Kosovu i Metohiji.
Stoga, smatram potrebnim da naglasim da je neophodna istinska politička volja involviranih međunarodnih činilaca i Prištine, kako bi se stvorili uslovi za početak kraja diskriminacije na nacionalnoj osnovi i zajednički život u Pokrajini.
Dozvolite mi, uvaženi članovi Saveta bezbednosti, da skrenem Vašu pažnju i na rigidan, sporan i krajnje neozbiljan nastup druge pregovaračke strane u okviru dijaloga. U ostvarivanju gore pomenutih ciljeva Priština primenjuje takozvanu politiku reciprociteta, dobro osmišljenu, malicioznu strategiju koja nažalost nije samostalno zamišljena. Kontinuiranim insistiranjem na međusobnom priznanju kao centralnom delu dijaloga, takozvana politika reciprociteta na najbolji način pokazuje suštinsku nespremnost trenutnog političkog rukovodstva Prištine za pronalazak bilo kakvog kompromisnog rešenja. Podsetiću vas, razgovori između Beograda i Prištine nisu započeti sa izborom aktuelnog rukovodstva Prištine, već traju čitavih 11 godina od kada je započet tehnički dijalog (8.3.2011). Samim tim, ocenjujemo kao nedopustive pokušaje da se aktuelni format dijaloga dezavuiše, a dogovori poništavaju samo zato što ne odgovaraju trenutnim političkim činiocima. Neprihvatljivo je da se trenutne geopolitičke okolnosti koriste da se, jednostavno, jednim potezom precrta ono na čemu je godinama mukotrpno rađeno. Beograd je, podvlačim, institucionalno od samog početka uključen u dijalog, dok je posvećenost druge strane varirala i varira u zavisnosti od političke opcije koja je na vlasti.
Zaoštreni politički nastup i narativ aktuelnog rukovodstva PIS u Prištini prate i konkretni destabilišući koraci. U izveštajnom periodu, zamaskirane kao pokušaji navodne integracije u društvo, nametnute su mere o registarskim oznakama. Podsećam i ponavljam, o uvođenju ovakvih mera nije bilo saglasnosti u dijalogu Beograda i Prištine. Verujem, dame i gospodo, da ćemo i danas od strane predstavnice PIS u Prištini čuti navode kako je njihova strana ispunila sve obaveze, ali upravo odluka o preregistraciji tablica pokazuje da, po ko zna koji put, Priština ne samo da ne ispunjava dogovoreno, već poništava rezultate dijaloga, stvarajući iznova novu krizu. O efektu ovakvih, nasilno nametnutih mera najbolje govori da je od donošenja odluke zabeležen jednocifren broj preregistrovanih vozila sa srpskim registarskim tablicama, od čega je svega dvoje Srba sa severa KiM. To je još jedan pokazatelj da Priština ne uživa podršku svih, a da, sa druge strane, u kontinuitetu provocira prirodnu reakciju srpskog stanovništva, koje ne može da kontinuirano preživljava samovolju rukovodstva iz Prištine.
Verujem da ćemo i danas čuti ustaljeni narativ predstavnika iz Prištine koji pokušavaju da svaku reakciju Srba na KiM predstave kao aktivnost organizovanu od strane Beograda u navodnim pokušajima destabilizacije. Ovakve tvrdnje jednostavno ne odgovaraju istini. Srbija, sa svoje strane, ni na koji način ne može da obuzda revolt koji vlada među nealbanskim stanovništvom Kosova i Metohije. Nepobitna je činjenica da protesti građana predstavljaju bunt protiv dugogodišnjeg institucionalnog nasilja i obespravljivanja nealbanskog stanovništva, kojem se, u ovom slučaju, uskraćuje pravo na mirno uživanje privatne imovine stečene na zakonit način. Priština se dakle ne zaustavlja u pokušajima oduzimanja imovine, a, kao što je poznato, jedna od meta je i Srpska pravoslavna crkva, i to dovođenjem u pitanje vraćanja imovine manastiru Dečani, čime Priština paradoksalno ne ispunjava odluke sopstvenog tzv. Ustavnog suda.
Dame i gospodo,
Dugo sam razmišljao kako da ilustrujem stvarnu sliku svakodnevice nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. Navešću samo neke od činjenica. Prema našoj evidenciji nesmanjen je intenzitet obespravljivanja nealbanskog stanovništva, a ni broj etničkih motivisanih incidenata se nažalost nije smanjio. I u poslednjem izveštajnom periodu zabeleženi su brojni incidenti, govor mržnje, zastrašivanja, kršenja prava na pravično suđenje, ugrožavanja prava na slobodu kretanja i verskih prava, skrnavljenja crkava i grobova. Neprihvatljivi su i učestali napadi na objekte Srpske pravoslavne crkve, a posebno ponižavajuć odnos prema srpskoj kulturnoj i duhovnoj baštini na prostoru Kosova i Metohije, uključujući i 4 spomenika koji su uvršteni na Listu svetske baštine Uneska. Sveštenicima i monaškim zajednicama se nameću brojne administrativne i tehničke barijere, čime se otežava, pa čak i onemogućava njihov opstanak na crkvenim imanjima.
Kada je reč o pravima građana, pokušajte da zamislite da vam je oduzeto elementarno političko i građansko pravo da glasate. Srbima u Pokrajini je to urađeno i to uz učestala zastrašivanja i nasilne upade specijalnih snaga Rosu, koji su instrument za sprovođenje ciljeva Prištine pod izgovorom navodne borbe protiv kriminala. U decembru prošle godine Bratislav Nikolić, predsednik opštine Štrpce, pritvoren je pod sumnjom za organizovani kriminal i korupciju - još nije optužen i drže ga u pritvoru u Podujevu. Jedini razlog je pravljenje dodatnog i konačnog pritiska na srpsku zajednicu u Štrpcu.
Na koji način se opravdava borba protiv kriminala kada se specijalne snage Rosu koriste za upade na seoske slave, pretresanje škola i kidnapovanje vozača sanitetskog vozila koji je prevozio medicinsku infuziju i lekove? Koji su motivi i racionalizacija ovih postupaka? Samo pokušajte da zamislite i da se stavite u cipele Dragice Gašić, jedine srpske povratnice u Đakovicu. Zamislite da vam je i dalje zbog vašeg porekla i nacionalnosti zabranjeno da kupite hleb, jer živite u opštini koju lokalni Albanci ponosno smatraju zabranjenom za nealbance. Da čak jedanaest albanskih organizacija građanskog društva zahteva vaše proterivanje, kao i zabranu da se ikad ubuduće ijedan nealbanac vrati u taj grad. Onda vam je jasan nivo zastrašivanja sa kojima se suočavaju Srbi povratnici. Jasno vam je zašto je procenat povratnika ispod 2% i zašto je on i dalje jedan od najmanjih na svetu. Dozvolite mi da postavim pitanje, da li su ovo odlike društva koje se prema svetu predstavlja kao demokratija i faktor stabilnosti u regionu?
Svesni smo da dijalog ima širu dimenziju i da može uticati na situaciju u celom regionu. U prilog tome svedoče i sve izjave srpskih zvaničnika, uključujući i samog predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. „Bolje sto godina pregovarati nego jedan dan ratovati“ reči su našeg predsednika koje najbolje opisuju politiku mira, pomirenja, regionalne saradnje koju sprovodi srpsko rukovodstvo, vođeno vizijom izgradnje zajedničke i prosperitetne budućnosti Balkana.
Verujem da je odgovornost današnjih lidera da stvore jasnu zajedničku viziju za buduće generacije. Takvu viziju pokazali su lideri i Beograda i Tirane stvarajući Otvoreni Balkan, inicijativu iz regiona za region, koja već daje konkretne rezultate. Srbija je u više navrata, bez razumevanja druge strane, ispružila ruku ka Prištini pozivima za uključivanje u ovu inicijativu, računajući da će postojati svest o važnosti ekonomskog povezivanja i napretka za dobrobit građana celog Balkana.
Dame i gospodo,
Kategorički odbacujemo argumentaciju Prištine o navodnoj protivustavnost formiranja Zajednice srpskih opština, jer je jasno da stav Prištine prema ovoj obavezi predstavlja odnos prema srpskom narodu u Pokrajini i ukazuje da se ona protivi tome da se srpski narod organizuje kao etnička zajednica i tako ostvari svoja kolektivna prava. Njihov pristup ima za cilj, kao poželjan model, sredine bez Srba, kao što su Priština, Đakovica ili Peć, ili neka druga slična mesta u Pokrajini. Za našu stranu je neprihvatljivo da Priština već punih 3.470 dana odbija da ispuni svoje obaveze i da razgovara o formiranju Zajednice srpskih opština, i uveravam vas da, bez obzira na ovu činjenicu, Srbija neće odustati od napora za pronalaženje kompromisnog rešenja za trenutnu situaciju.
Podsetiću vas da predstavnici Prištine, iako u svojim istupanjima često ponavljaju da je slučaj takozvanog "Kosova" gotova stvar, već 14 godina nisu priznati od strane većine članica UN. Ako je tzv. nezavisnost Kosova realnost, zašto onda imamo dijalog? Zašto je onda sve više pritiska na Beograd za potrebu obostranog priznanja? Ono što trenutno političko rukovodstvo Prištine odbija da prihvati je da se Beograd ne može zaobići u potrazi za konačnim rešenjem. To važi i u slučaju sve učestalijih najava članstva Prištine u međunarodnim organizacijama. Da li će ovakvi potezi pomoći stvaranju potrebne atmosfere za dijalog? Da li pak na ovaj način nagrađujemo destruktivno ponašanje Prištine i odbijanje dijaloga? Naše viđenje je da pokušaji učlanjenja tzv. "Kosova" u međunarodne organizacije predstavljaju nedopustiv čin i Srbija će odlučno nastupati protiv takvih koraka Prištine.
Tokom prošle sednice ovog uvaženog tela u aprilu ove godine mogli smo čuti pozive pojedinih članica SB UN za smanjivanjem, pa čak i gašenjem UNMIK, uz objašnjenje da Priština ima sopstvene i funkcionalne institucije. Međutim, okolnosti koje sam vam predočio i situacija na terenu nas iznova podseća da je međunarodno prisustvo u našoj južnoj pokrajini još uvek neophodno i s tim u vezi, podržavamo napore koje ulažu UNMIK, KFOR, EULEKS i OMIK u okviru svojih mandata. Srpsko i drugo nealbansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji ima najviše poverenje u međunarodno prisustvo i smatra ga garantom bezbednosti, što dodatno potvrđuje da međunarodne misije moraju ostati angažovane u nesmanjenom obimu i kapacitetu u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244.
Na kraju,
Želim da ukažem da u poslednje vreme u svim međunarodnim forumima čujemo pozive na poštovanje principa UN. Podržavamo teritorijalni integritet svih članica UN. Ali, šta je sa Srbijom? Želeo bih da upitam cenjene članice ovog uvaženog tela da li se potrebe primene principa iz Povelje UN odnose samo na neke ili na sve njene članice? Kao država koja dosledno poštuje međunarodno pravo i još uvek trpi posledice kršenja istog, verujemo bi Povelja UN i međunarodno pravo, uključujući teritorijalni integritet i suverenitet država, trebalo da se poštuje od strane svih i primenjuje neselektivno na sve države članice UN. Podsetiću vas da je upravo ovo telo pre više od dve decenije donelo rezoluciju 1244 kojom je potvrđen teritorijalni integritet Srbije, ali to nije sprečilo pojedine države da priznanjem tzv. „Kosova“ pogaze principe UN, ali i rezoluciju koju su same donele prilagođavajući međunarodno pravo svojim interesima i ciljevima. Upravo zato, sve češće pominjanje slučaja „Kosova“ je pokazatelj da je pravljenjem presedana otvorena Pandorina kutija, jer snaga svakog principa počiva na njegovoj potpunoj i univerzalnoj primeni i bezuslovnom pridržavanju.
Primetićete da sam u svom izlaganju postavio mnoštvo pitanja i izražavam nadu da ćemo danas od Vas, poštovanih članica SB UN i predstavnika Prištine, čuti odgovore na bar neka od njih, jer žitelji Kosova i Metohije, bilo koje nacionalnosti, bilo da su Srbi ili Albanci to zaslužuju.
Svi žitelji Kosova i Metohije sa punim pravom očekuju poboljšanje atmosfere i primirivanje tenzija na etničkom nivou koje su preduslov za normalan život. Za takav korak neophodna nam je konstruktivnost koja na strani Srbije neizostaje, ali i istinska puna podrška međunarodnih činilaca. Ističem da Srbija uvek bila i ostaje duboko posvećena pronalasku održivog rešenja mirnim putem, a zarad mira, stabilnosti i zajedničke budućnosti.
Hvala.
Izvor/Foto: www.mfa.gov.rs